Недавно сам наишла на један Маркесов афоризам, који ме је дотакао и навео на размишљање о љубави у трећем добу, о љубави која не бира време, о љубави смештеној у облачастим висинама познијих година. 

„Када бих имао још један комадић живота, доказивао бих људима колико греше када мисле да престају да се заљубљују кад остаре, а не знају да су остарили када престану да се заљубљују. Живео бих заљубљен у љубав”. 

Толико надахнућа у овим речима, које ми звуче топло и меко, и ако бих их упоредила са бојама, рекла бих да звуче и пурпурно, румено. 

После њих сам се мало замислила и запитала шта заправо душу чини живом. Каква је улога маште, поезије, света чудесног, љубави у нашим животима? Може ли се живети пуним животом и у пензији ? Може ли се живети заљубљен у љубав? Има ли таквих људи? И шта нам то говори о том животу, о тим људима? 

Покушала сам да одговор нађем у окриљу наше Установе и, гле чуда, наишла сам на много таквих прича. Неке од тих занимљивих и топлих прича уткала сам у редове интерног часописа установе и презентовала их кроз речи актера. Ушушкане у кутку домова чувају радости дељења емоција.

Водећи разговоре са заљубљеници у љубав, који и у трећем добу дарују своје најнежније тананости емотивном партнеру, закључила сам да године не мењају, не изоштравају карактере, а да, исто тако, године не представљају препреку љубави, јер човекова потреба да воли и да буде вољен непролазна је. 

Ружица Вукић Рајић,

организатор промотивних активности,

уредник часописа и сајта установе

Први сусрет у дому са социјалном радницом Снежом био је истовремено зачуђујући и задивљујући. Опхођење са пуно људске топлине и сусретљивости у лепом ми је сећању и данас после девет година.

За мене је однос између корисника дома и особља најважнији, а то је узајамно пријатељско поштовање личности. Навешћу неколико позитивних примера:

Формирана је група корисница дома које изводе физичке вежбе. Са нама ради физиотерапеут Сања. Њена посебност и посвећеност види се у доласку да нам држи вежбе и кад је била на годишњем одмору.  Такође, и Драгана, као и Сања у рехабилитационој сали веома су пажљиве према нама, детаљне су код давања упутства, помажу при доласку и одласку корисника.

Свестраност организатора промотивних активности Ружице Вукић Рајић, уреднице часописа „Будилник“ огледа се у разноликости посла, организацији и реализацији истог. На пример: организација гостовања музичара, глумаца, фолклора, прослава рођендана, путовања, уређивање часописа и сајта и још много тога. За све то потребно је много умећа, снаге и енергије. На питања корисника: Kада? Колико? Може ли? Увек је спремна на одговор и увек са осмехом.

Сервирке Зуска и Јована су самоорганизоване, брзе, ведре и духовите. Не осећа се оптерећеност због малог броја запослених у кухињи. Ту је и сервирка Миља, тиха, веома стрпљива и услужна.

Фризерке Оља и Соња дочекују нас увек расположене иако је у фризерају увек пуно жена и претопло је.

Неговатељица Мима код сусрета у пролазу увек је весела и насмејана. 

Ово је само површан осврт, јер многи запослени дају више од дужности радног места, а то је људскост.

МИЛЕНА МУШИЦКИ

корисница дома на Лиману

Отварам врата, они су ту, мирни, погледа упућених у непознатом правцу.

Свако има свој неоткривени свет.

„Добро јутро“, пожелим им. Нема одговора, не могу се сви одмах сетити. Пожелели би и они мени „добро јутро“, то знам, али... само ме тужно и беспомоћно погледају.

У очима им слутим исчекивање. Понеко се обрадује неком свом, а неки опет не препознају чак ни најмилије, али мени се чини да мене препознају, да ми се обрадују, крајичком ока насмеше. Већина ме је заволела, иду ми у загрљај, љубе ме, додирују. У нечијим очима слутим и љубомору. Осете пажњу коју им пружам, препознају део мене који припада њима, а то је стрпљење и брига. 

Допустим себи да се нађем у њиховом изгубљеном, зачараном свету прошлости и успомена за које више не знају да ли су успомене, или њихова садашњост. Некима сам мајка, некима сестра, ђерка,  а некима и жена. Не љутим се, јер  имам част да постајем, ничим заслужено, део њиховог живота, неко њима важан и драг.

Знам да желе љубав, пажњу, стрпљење, осмех, друштво, зато заједно пијемо кафу и чај, причамо и певамо.

       Ето, то је моје друштво о којем здушно бринем и не бих га мењала нипошто!

РАДОВАНКА  ВИЈУК ,

неговатељица Одељења за дементне дома у Футогу

Љубица Вуков Михајило / екс Давчик

Ћ У Т И   Г Р А Д

Речи се котрљају

низ литицу осећања

која извиру

иза сакривеног разума.

Пожелим,

да станем у ред

пред капијом живота,

прођем кроз одшкринута

врата и живим живот.

Улице,лавиринти града,

у круг,ломе се...

Зграде,

обојене у дугу

се нанизале.

У ноћи,

стоје осветљене

месечином...

ЋУТИ ГРАД...

У Р Н Е Б Е С Н И   П Л Е С

Запеваћу само теби,

на увце

једну стару песму,љубавну,

која срце дира

покреће даире

виолину да јеца и свира.

Ноге,

на урнебес плес зове.

Па,нека нас

дочекују и зоре.

Тако је мало времена,

а ја бих

да се предам

твојим грудима,

осетим ритам

срца

прстију миловања,

уснама слад.

У Р И Т М У   Т Е Л А..

Пахуље по оку

нежно добују.

Моје срце носи

ожиљке љубави.

Сузе низ пеге плове

до браде

која ми у ритму

грцања дрхти..

Заплеши са мном,

води ме,

уз јецај виолине.

Корак ,по корак

у ритму тела.

У круг,заврти ме

као чигру.

Дозволи да се

ослоним на раме

руком која се топи.

Ноге нек нам тапкају

а ја ћу пратити

tвој траг стопа.

Утопићу се...

у загрљају

слушајући музику...

П Р И Ј А Т Е Љ   В Е Ч Н О С Т И

Ко птица раширених крила,

песма ће носити речи

препуне метафора.

Навићу ногама

срце ,уместо сата.

Босим ногама

загазићу по топлом песку

и глини,на обали Тисе.

Плакаћу.

Сузе ће подићи ниво реке.

Преплавиће ме музика,

харфом таласа.

Галебови,лепетаће крилима,

симфонију песме врба,

што прекрише Мртвају.

Дишем,уздишем.

Плућа ми пума миомириса.

Тиса тече познатим током.

Сунце изашло увелико греје.

Купачи се на банатској страни купају.

Пристигло лето,

пријатељ вечности.

СОФИЈА ВЕЋКАЛОВ – Поезију је почела да пише врло рано, у десетој години и песме су јој објављиване у листу „Слободна Војводина“. Наставила је да пише у девојачком добу, али се касније определила за медицину и уписала студије. Специјализирала је педијатрију, па дечију кардиологију. Била је секретар Удружења педијатара Југославије и члан комисије југословенских лекара за УНИЦЕФ...У пензионерским данима окреће се својој љубави књижевности и почиње да води поетско-музичку секцију Дома Лиман и почиње поново да пише поезију.

ОСМЕХ

Није то љубав што нам се прикрада,

већ само нежност старих душа.

Некад је било љубави, а сада је

довољно да нас неко саслуша.

Зато нађимо топле речи

и осмех дарујмо неком другом.

Он стварно може да излечи

сузу што креће с магленом тугом.

И осмех заиста не кошта много,

с њим само мало срце се даје.

Многим људима он је помого

да им и живот дуже траје.

Делите комадић срца свога,

немојте на томе шкртарити.

Још увек имамо много тога

и неко ће осмехом узвратити.

ЉУБАВ

Под десним раменом твојим

станује моја чежња,

ту је савила гнездо

на прамену твог даха.

Греје је нежност руку

обавијених случајно

око мог уснулог тела,

још препуног уздаха.

Плави је нека топлина

што се подиже лењо

са оном врелом струјом

из дубине мог трбуха,

што расте као плима

да ми озари осмех

и спусти пољубац један,

насумице, поред твог уха.

Гледам те док се смешиш,

судараш с осмехом мојим.

Призивам у сећање

ону честицу сјаја

што сам још мало пре била

избачена у светлост

прозирног и зеленкастог

космоса без краја.

Milena LETIĆ - JOVEŠ

                                             ISTINITA PRIČA

To što smo se dogovorili da onih par sati kojima smo mogli da upravlјamo slobodno, zajedno provedemo u Aleji kestenova, dobilo je posebnu draž. Kestenje je cvalo kao nikad ranije. Milivoj se ponašao kao i uvek: neobično.  Izgledalo je da naš susret pripada tajnom bratstvu, da ga boji naročita konspiracija. Na to je navodio prigušen ton, u njegovom, ali i  mom glasu.  Možda je tome doprinosila maska na licu. Milivoj nije izgubio šarm koji je uvek imao, niti smisao za lepo, elegantno oblačenje. Nјegova maska bila je crne boje, prekrivala usta i nos, čvrsto se pripijala uz lice. Crne su bile i njegove lepo ispeglane pantalone, ulaštene cipele s najudobnijim, mekim đonom.

 – Ne brini - kazao je pre nego sam uspela išta da upitam. – Nisam stigao iz Italije. Stigao sam iz lekarske ordinacije!

• A šta si tamo radio?

• Išao sam da pitam kako postati vedar, nasmejan, kako se vratiti svom starom Milivoju.... – čuo se zdrav, muški smeh ispod crne maske.

Levom rukom, gotovo instiktivno, stegnula sam svoju običnu, belu masku, a desnom sam odmahnula u njegovom pravcu. Proletnje sunce bivalo je sve jače i jače.

• Doktori se, danas, preobražavaju u Učitelјe. – nastavlјao je Milivoj, smejući se.

Ipak,  nije mu preostalo drugo nego da sve detalјno opiše, da istakne ono najvažnije. Morao je da opravda zvanje telefonom, zakazivanje sastanka sa mnom u ovo nedoba. Zato je priznao i to kako se, izlazeći natraške iz lekarske ordinacije, jedva suzdržao da  ne pozove svoju doktoricu na večeru. Bila je lepa. Odustao je, setivši se da restorani ne rade. Nasmejala sam se.

• A, onda sam odlučio da napišem pismo Greti. – izgovorio je s izvesnim trijumfom i pobednički.

Greta je bila bivša supruga i majka Milivojevog sina, Mirka. Dakle: moja bivša snaha.

• Bože sveti! Sad si našao da pišeš pisma!

• Kad, ako ne sad? Šta raditi sada, nego piisati?
• Imaš pravo. – uzdahnula sam. – I šta si joj napisao?

• Evo, znao sam da će tebe sve zanimati. Zato sam se potrudio i odštampao sam, čak! Ovde sve piše... ovo je moje, a ovo njezino pismo.- pružio mi je dva pisma.

Rukavice su zasmetale da osetim hartiju, ali radovala sam se što ću imati priliku da, s papira, čitam ono što su Milivoj i Greta napisali jedno drugom. U e-mailu odaslanom na njenu elektronsku adresu, pisalo je:

Srce moje,

Ti si moja najveća sreća. I, molim te, kao boga te molim, da konačno razumeš da sam čovek koji nije imao sreću koju si ti imala. Nisam rođen u najrazvijenijoj zemlјi sveta. Trebalo je, odavno, da razumeš kako siromašku kojem si odlučila da rodiš sina i dadneš mu ime - Stefan, nije bilo nimalo lako. Kad dođeš iz jedne male balkanske državice, u veliku i razvijenu državu kakva je  Nemačka, u kojoj te niko i ni za šta ne pita, u kojoj nikoga nije briga za tebe, u stvari, nemaš nikakav izbor. Poslovni uspeh postaje alfa i omega tvog života. Ili ćeš uspeti, ili ćeš nestati! Nema treće, razumeš?! Nisam imao kud. Nisam imao gde da se vratim.  Zar nisi mogla to da shvatiš? Zar ti ništa nije značila priča moje majke u vezi sa prvom platom? Bila je oduševlјena kada sam doneo prvu platu i stavio je na sto. Nјene oči su se pretvorile u vatru. Taj prizor nisam mogao da zaboravim. Sve sam tome podredio. Znam: zanemario sam i Tebe, i dete koje si mi rodila. Hvala Ti mnogo. Odrastao je kao Mirko. Mirko koji ne govori srpskim jezikom.  Ali: nisam mogao da dobijem sve. Bio sam spreman i da izgubim ponešto. Zašto nisi razumela? Sećaš li se kako sam lepo uredio prostor do kojeg sam stigao zahvalјujući Rajhmanu? Svi su s divlјenjem gledali kako se jedan bivši bunker pretvara u raj. I danas  mislim da je trebalo da se ponosiš sa mnom. U čemu je, zaista, bio problem? Zar nisi mogla da uživaš u onome što sam stvarao? Sticao sam naše bogatstvo poštenim i napornim radom.  Trebalo je da me čekaš sasvim mirna i spokojna. Trebalo je da znaš da ću se vratiti. Uvek sam se vraćao. Čekanje je najbolјa osobina svake žene. Isto je što i vernost. A Ti jesi verna i odana žena. Znam to. Zato se nadam da očekuješ ovo pismo. Ono je priznanje moje neizmerne lјubavi. Nije prestala. Mnogo te volim i molim Te shvati da ne mogu više bez Tebe.

Samo Tvoj Milivoj

Verujem da ovo pismo sad svetluca pred umornim ženskim očima. Greta mi je, nekad, pisala kako svakog jutra stoji pred ogledalom i pronalazi nove, sitne bore. U svim prošlim godinama nije činila drugo nego pokušavala da zaboravi zašto se, u stvari, razišla s Milivojem i zašto je njezin sin odrastao bez oca. Verujem i da je zaboravila razloge.  Ali, izgleda da je došlo vreme u kojem se ne može oživlјavati žalost zbog različitosti koju je Milivoj uneo u njezin život. Ono što sada može, jeste da oživi sećanje na svoju lјubav. I plod te lјubavi. Odrastao je i otišao. Sada žive na tri strane sveta. Pismo koje je stiglo iz Srbije jeste zov. Zov i kajanje. Ne poziva li na spajanje? Spajanje može da bude nova lepota, da oživi mladost i neke srećne trenutke. Bilo kako bilo: Greta je odgovorila Milivoju. Kliknula je na reply i odgovorila;

Dragi Milivoje,

Kada bih bila mlađa i lepša nego jesam; kada bi slika u ogledalu koje smo dobili od  majke, na dan našeg venčanja, ličila na ženu koja te napustila, pokušala bih, u nekoliko rečenica, sažeti suštinu neizmerne lјubavi na koju se pozivaš. Ne bih  morala da pitam:

- A gde si bio do sada ?!

Znala bih da si bio uz mene, da smo često plesali (voleli smo to nakon što bismo vodili lјubav, zar ne?) Postajala sam lagana kao perce u Tvojim rukama. Osećala sam kako krv kola u Tvojim venama, kako od užitka brže dišeš i radovala sam se što ćeš, nakon svega, usnuti na mojim grudima. Obožavao si to.

Međutim, sad nisam više ni mlada, ni lepa. Slika u ogledalu ne liči na ženu koja te napustila. Sada kad je, napokon, Tvoje pismo stiglo, jedino što osećam jeste da sam sposobna nekome zavrnuti vrat. Taj neko si upravo Ti, Milivoje! Ti si prezreo vreme, a precenio novac. Jednim jedinim jezikom si govorio: jezikom novca.  Nјime si mogao da kupiš doktore, ali ne i zdravlјe. Nјime si mogao da kupiš seks, ali ne i lјubav!!! Zato si sada napisao ovo pismo, zar ne? Sada znaš da novcem možeš kupiti knjigu, ali ne možeš da kupiš  znanje. Sada ti nedostajemo, i Mirko i ja, nedostaje ti kutak porodične sreće....

Da, lagala bih kada bih kazala da i Ti meni ne nedostaješ. Mnogo  mi nedostaješ. Kupi avionsku kartu i dolazi, odmah dolazi... smajli, smajli, smajli...

Tvoja Greta, čekalica

• Pa što ne ideš?! – pitala sam Milivoja. Bilo je teško osmehom odgvoriti na tu količinu životne i sudbinske ironije. Jedno znam: u prvom avionu koji slobodno poleti iz Beograda za Hanover, biće moj brat Milivoj. Covid 19 pomogao je da probudi i oživi zaspale vrednosti. A to su one vrednosti koje nikada ne nestaju, jer ne mogu da nestanu. One su čvrsto ukorenjene u svima nama, bez obzira na rasu i pol. Preneli su nam ih naši roditelјi, a njima njihovi roditelјi... mi ih prenosimo svojoj deci, a oni će, takođe isto preneti svojoj. Najvažnije lјudske vrednosti su neuništive.  Razvoj tehnologije olakšao nam je život, ubrzao protok informacija. On ne može da uništi neuništivo. Upravo to neuništivo istakla je moja snaha, Nemica Greta, u svom pismu.

Eto, svoju nadu i iskreno ubeđenje podelih sa svima vama, koji ste spremni da čitate „istinite priče“ i bogatite se  umetničkom istinom u narednim nedelјama, zahvalјujući web / stranici Gerontološkog centra „Novi Sad“...